Pla­vlja­nin Zu­fer Fe­ro Re­dže­ma­to­vić, iz pi­to­mog plav­skog se­la Ko­ri­ta, na prav­cu Gra­di­na–Ba­bi­no Po­lje–Bo­gi­će­vi­ca, s či­jeg vr­ha je kao čo­ba­nin po­sma­trao do­bar dio Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, a ko­smet­sko-me­to­hij­ski pro­stor kao na dla­nu, ni slu­tio ni­je da će jed­nog da­na u toj plod­noj rav­ni­ci bi­ti je­dan od nje­nih ži­te­lja. Tu je ži­vio i ob­ra­đi­vao plod­na me­to­hij­ska po­lja, ba­vio se sto­čar­stvom i ste­kao zna­tan ime­tak, ali vo­ljom sud­bi­ne ob­reo se za­krat­ko u dje­do­vi­ni, jer oda­tle put na­sta­vlja uz plav­sko-gu­sinj­sku ko­tli­nu i za­u­sta­vlja se u se­lo Do­su­đe kod Gu­si­nja.
Sa svo­jih 60 go­di­na, Re­dže­ma­to­vić, po­zna­ti­ji kao Fe­ro, da­nas je je­dan od bo­ljih i imuć­ni­jih do­ma­ći­na gu­sinj­ske op­šti­ne, obi­ta­va na svom no­vom og­nji­štu, dr­že­ći i do 200 ova­ca, šest mu­znih kra­va, par ko­nja i sve ono što čo­vje­ku na se­lu tre­ba, po­go­to­vo kad dio vre­me­na sa svo­jim ma­lom pro­vo­di na pla­ni­ni. Za dva si­na iz­gra­dio je dvi­je ku­će i dvi­je šta­le i na­ba­vio im svu po­treb­nu me­ha­ni­za­ci­ju, dok su mu se tri ćer­ke udo­mi­le, a tri su još kod nje­ga, od ko­jih je naj­mla­đa uče­ni­ca pe­tog raz­re­da osnov­ne ško­le i kao me­zi­mi­ca stal­no je uz ta­ti­no kri­lo i skut.
– Kao mlad, sa sta­ri­jim bra­tom sam od­se­lio u Me­to­hi­ju, jed­no mje­sto kod Pe­ći, tu smo se sku­ći­li i do­bro ži­vje­li. Ne­gdje 1986. go­di­ne brat mi je ka­zao da osje­ća ka­ko se ne­što de­ša­va i da bi mo­gle na­sta­ti od­re­đe­ne ne­pri­jat­no­sti i da je bo­lje da se vra­ti­mo u Plav. Ma­lo sam raz­mi­si­lo i pri­stao. Uta­na­čio sam pro­da­ju ima­nja sa kom­ši­ja­ma Al­ban­ci­ma i ubr­zo smo se na­šli na sta­re­vi­ni. Ku­pi­li smo i ne­ka­da­šnju dje­do­vi­nu, ko­ja je iz od­re­đe­nih raz­lo­ga bi­la otu­đe­na. Me­đu­tim, ka­ko dvo­ji­ca ne mo­gu na jed­nom mje­stu, a sve se to vo­di­lo na mog bra­ta, ja sam od di­je­la nov­ca ko­ji mi je pri­pao od pro­da­je imo­vi­ne na Ko­sme­tu ku­pio ima­nje gdje sam na­sta­vio ži­vot i ste­kao do­bar ime­tak. Evo, za si­no­ve Ra­ma i Ha­ma stvo­rio sam da oni ni­šta ne mo­ra­ju da ku­pe, i sve im po­di­je­lio da zna­ju šta je či­je –za­do­volj­no pri­ča Fe­ro.
On is­ti­če ka­ko je Ra­mo glav­ni sto­čar i on uglav­nom vo­di ko­plet­nu bri­gu o sto­ci, dok je Ha­mo za­du­žen za me­ha­ni­za­ci­ju jer se Fe­ro po­bri­nuo da im sve obez­bi­je­di za po­ljo­pri­vre­du. On je već u go­di­na­ma pa ma­lo mo­že i da pre­dah­ne od te­žih po­slo­va, ali i da si­no­vi­ma uvi­jek pri­tek­ne u po­moć, po­sa­vje­tu­je ih. Kao uz­o­ran do­ma­ćin u sta­nju je da sret­ne i do­če­ka i broj­ne go­ste. Ta­ko je kod nje­ga, na pred­log pred­sjed­ni­ce op­šti­ne Gu­si­nje, bio ugo­šćen mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de Pe­tar Iva­no­vić, za­jed­no sa sa­rad­ni­ci­ma i de­le­ga­ci­jom iz Op­šti­ne. Kao do­bar do­ma­ćin sreo ih je, a mi­ni­star je iz­ra­zio za­do­volj­stvo vi­đe­nim i obe­ćao po­dr­šku.
– Vi­djev­ši sve što sam stvo­rio mi­ni­star je bio vid­no za­do­vo­ljan i obe­ćao mi po­dr­šku u smi­slu pro­ši­re­nja sve­ga, na če­mu ću na­dam se i po­ra­di­ti. Za mo­je do­ma­će spe­ci­ja­li­te­te ka­zao je da ta­kve još ni­je pro­bao pa mi je su­ge­ri­sao da ih iz­no­sim na saj­mo­ve. On ni­je pr­vi mi­ni­star ko­ji je ob­i­šao mo­je do­ma­ćin­stvo, ali po nje­go­vom na­stu­pu spre­man sam da nje­mu je­di­no i vje­ru­jem, u šta ću se sko­ri­je uvje­ri­ti jer je obe­ćao da će me po­no­vo po­sje­ti­ti od­mah na­kon pr­vog ma­ja. Ta­da će, ka­ko je obe­ćao, da obi­đe i te­ren pre­ma pla­ni­ni i vi­dje­ti do­kle se do­šlo sa pro­bo­jem pu­ta, te da će po­ra­di i na to­me da se pro­bi­ju ili po­pra­ve pu­te­vi i pre­ma tim vi­so­či­jim ko­ta­ma i pla­ni­na­ma, što bi na­ma sto­ča­ri­ma ve­o­ma zna­či­lo – op­ti­mi­sta je Re­dže­ma­to­vić.N.V.